Александр Александрович Кравченко "Руски добровољци"

Прича о jедном извиhану

Главни цил Вишеградске бригаде у jесен 1992. године био jе такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да ниjе било дрвеhа ни жбуна, нити стамбених или помоhних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холиjаци и Твирковиhи су била бошначка (Бошнаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…

Вероватно су таj Почивал користила околна насела као неку врсту планинског пашнака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он jе био отворен за сунчеву светлост и топлоту.

Вероватно су се на том месту одваjкада одмарали пастири са своjим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).

На Почивалу jе био уреhен типични утврhени реjон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога jе било село Твирковиhи, jужниjе и ниже смештено jе село Холиjаци, источниjе и ниже горни део села Незуци. У свим тим населима били су неприjателски положаjи.

Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникациjе дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле jе вршено осматране Вишеграда и, што jе наjнеприjатниjе, отварана на град артилериjска ватра, чиjи трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.

Наjважниjе jе то што jе Почивал био jако добро место за скривено окуплане снага ради далег напада на Вишеград. Подсеhам да у то време ниjе било беспилотних летелица, уреhаjи за ноhно осматране били су реткост, а над Босном и Херцеговином jе на снази била забрана лета.

Таj УР на планинскоj ливади имао jе jош jедан важан задатак – био jе део караванских путева из неприjателске енклаве Жепа у енклаву Горажде.

Гарнизон Почивала скупа с околним селима броjао jе наjмане 300 луди. Ту су биле смештене батериjе минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артилериjско оруhе. Обjашнено нам jе да jе та „самохотка“ направлена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруhем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруhе коjе се од тенка разликовало по отвореноj куполи.

Та неприjателска „самохотка“ jе била неисправна и ниjе могла самостално да се креhе.

***

Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активираjу борбена деjства. Планиран jе општи напад у цилу ликвидациjе последица летнег пораза. Намеравано jе да се удар изведе у Дринском региону и ту jе вишеградски правац имао важну улогу.

На путу вишеградскоj бригади коjа jе напредовала испречио се исти таj Почивал са своjом „самохотком“. Таj утврhени реjон требало jе у првом реду ликвидирати. На постизану тог цила усредсредила се читава вишеградска бригада, уклучуjуhи и Други руски доброволачки одред, коjи се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним деjствима.

Сеhам се како jе по доласку у Српску Босну мени, младом доброволцу коjи jош ниjедном ниjе био у борби, неко од исто тако младих, али веh навикнутих на ватру, поучно говорио како на jедном месту стоjи неприjателска самоходка и да hе онаj ко jе уништи постати наjбогатиjи човек у Српскоj Босни; речjу, наводно jе обеhана огромна награда за таj „Шерман“ на Почивалу. Али нико ниjе колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.

Много година касниjе одлучио сам да разjасним колико jе износила награда за погоhену неприjателску технику током Великог Отаuбинског рата. За тенк jе воjник као награду добиjао 500 рубала, притом jе плата редова износила 17 рубала, а хлеб jе током рата коштао 4 рубле 40 копеjки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски доброволачки одред (2. РДО) сасвим уклуче у извршаване наjважниjих задатака – као минимум у подробно извиhане неприjателских положаjа на Почивалу, а као максимум – уништаване неприjателске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобеhавали за погоhени тенк, те jе тако и настала баjка како hе у Српскоj Босни постати наjбогатиjи онаj човек коjи таj „Шерман“ уништи.

Присеhаjуhи се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарjов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то jест нису били наjважниjи за доброволце коjима jе и сама помисао о наjамништву представлала светогрhе.

***

У извиhане на Почивал кретало се као и обично пре свануhа, негде око 4 уjутру. Доброволце су довезли у село Дона Лиjеска, а дале jе требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била троjица – Ас (Александар Мухарjов, командир), Андреj Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холиjаци из строjа су избачена двоjица. Сва троjица били су млади (наjвише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и нихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тоj акциjи придружила двоjица браhе Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акциjом, независно од карактера и размера.

Браhа Црногорци сматрани су жестоким момцима; jедан jе имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обоjица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквоj вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручнаке, али су притом учествовали у свакоjаким акциjама.

Чувши за успехе нашег одреда, обоjица браhе дошла су код Аса и изjавила да су и они извиhачи-диверзанти и хтели би да ратуjу скупа са Русима. Договорено jе да се заjедно крене на Почивал у извиhане.

Пут од села Дона Лиjеска до близине Почивала водио jе кроз дивну шуму, огромне jеле и букве уздизале су се око доброволаца коjи су опрезно напредовали кроз таму пред свитане.

Кретали су се у колони са меhусобним растоjанем од готово десет метара, повремено се зауставлаjуhи и ослушкуjуhи тишину босанске шуме.

Командир одреда се сеhа: „Као и буквално у свим граhанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо наjпростиjе схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошних водича. Ни браhа Црногорци нису били одатле и такоhе су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – ориjентишуhи се према планинским врховима и приближноj схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о броjности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаjа крупнокалибарског митралеза и нешто дале од блиндажа“.

Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „hелава“ гора, надносеhи се над неприjателске положаjе. Требало се провуhи на ту гору и са не се могло извршити подробно извиhане.

Морало се провлачити кроз густо жбуне, буквално пузеhи. Премда ниjе било лишhа на дрвеhу, тешко да се могло приметити кретане у босанском планинском жбуну коjе као да jе опасивало „hелаву“ и омогуhавало да jоj се приближе. На гору су се попели са северне стране, а jужна jе била окренута према Почивалу.

Ближе врху пронашли су место за осматране. Са те горе Почивал jе био као на длану. Видели су доле пред собом неприjателски бункер, недалеко од нега положаj крупнокалибарског митралеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у землу. Чудно, неприjател ту ниjе поставио стражу.

Растоjане од места осматрана до неприjателских положаjа износило jе око 700 метара, тако да jе тешко било разабрати поjединости. Ас jе одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са неприjателским положаjима. То jе успешно извео са Андреjем Неменком.

Таква тактика извиhана дала jе добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му jе била окренута ка путу коjи води од Дрине.

Језичка бариjера jе онемогуhила Аса да у потпуности реферише о ономе што jе видео. Послао jе Андреjа по стариjег Црногорца. После извесног времена Андреj се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто jе неприjател био сасвим близу, могао се добро видети и чути.

Ас се сеhа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаjа ниjе био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузеhи. Док jе стариjи брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да jе он риhокос и глава му се светли као Александриjски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно jе лаjало псетанце – упорно и током свих наших премештана краj неприjателских положаjа“.

Осматране неприjателских положаjа jе завршено, требало се враhати, али се неочекивано зачула бука упаленог мотора. Провиривши иза камена, извиhачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креhе путем измеhу „hелаве“ горе и Почивала. Трактор jе имао приколицу и очито jе превозио воjни терет, можда чак и мунициjу.

Андреj Неменко jе одмах предложио Асу да га гаhа из „золе“, како Срби зову ручни ракетни бацач коjи се код нас зове „муха“. Такореhи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са донег осматрачког положаjа било jе немогуhе погодити „самохотку“ – поуздано су jе скривали опкоп и жбуне. Асу се идеjа свидела, али jе донео мудру одлуку да се не открива, пошто ниjе било потаjних путева за извлачене одатле.

Извиhачи су се враhали истим путем коjим су и дошли, и стигли су назад веh дубоко у ноh. То извиhане jе потраjало 18 сати и било наjдуже извиhане нашег одреда.

Јединице Воjске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме jе руски одред добио улогу да одвуче пажну од главног удара коjи се изводио управо на оним местима на коjима су претходно петорица руских и црногорских извиhача извршила подробно извиhане.

Други Руски доброволачки одред

Телефонски позив друга

Ових дана позвао ме jе телефоном Игор и саопштио ми да jе у Републици Српскоj у граду Биjелина. Прошао jе лекарску комисиjу и добио инвалидску пензиjу – нимало jедноставну пензиjу ратног ветерана. Свакако да jе то важан догаhаj за Игора, али негова особеност jе у томе што jе Игор ранен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловоj гори у Републици Српскоj.

Ево како jе то било. До боjа 3. децембра дошло jе заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског доброволачког у Републици Српскоj. Његово формиране започело jе краjем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбилан боj одред jе имао веh 5. новембра те године на истоj гори Орловоj, када jе дошло и до првих ранавана. Одредом jе командовао Александар Мухарjов. Од познатих личности у том одреду jе ратовао Игор Ивановиh Стрелков, коjи jе тамо био од самог почетка неговог формирана.

Боj на Орловоj гори не jедном jе описан. Пошто jе човек након 26 година добио заслужено признане, желим да испричам своjу верзиjу тог догаhаjа.

Конец ознакомительного фрагмента.

Текст предоставлен ООО «Литрес».

Прочитайте эту книгу целиком, купив полную легальную версию (https://www.litres.ru/chitat-onlayn/?art=70414096&lfrom=174836202&ffile=1) на Литрес.

Безопасно оплатить книгу можно банковской картой Visa, MasterCard, Maestro, со счета мобильного телефона, с платежного терминала, в салоне МТС или Связной, через PayPal, WebMoney, Яндекс.Деньги, QIWI Кошелек, бонусными картами или другим удобным Вам способом.